Autorica: Ana Vujković Šakanović
Ovaj tekst na temu socijalne nepravde i nasilja prema mladim majkama inspirisan je istinitim događajem, koji se desio u Srbiji, davne 1994. godine. Do danas, mnoge su žene novčano zavisne i prisiljene na neplaćeni ženski rad, bez prava na penziju i radni staž. One su u potpunosti zavisne od volje svojih izdržavatelja. Ovaj tekst posvećen je njima.
Bližila mi se dvadeset osma godina. Četiri meseca do mog rođendana. Toga dana moja kći je proslavljala svoj prvi rođendan. Nije se to slavilo kao danas, pompezno, a i vladala je veća neimaština nego sad. Nismo čak slavili ni pravog datuma, nego mnogo ranije. Poštovao se post. Slavili smo u krugu porodice, okupio se najuži krug sa moje i muževe strane. Ipak, nije nas bilo malo, pošto dolazim iz mnogodetne porodice. Bilo nas je šest sestara i brat. Voleli smo se onoliko koliko je siromaštvo dozvoljavalo. Delili smo ono malo što smo imale, na skoro jednake delove. Nekako se uvek podrazumevalo da bratu ostane najviše, što je najmlađi, što je muško.
Toga dana sedeli smo svi skupa na rođendanu, muževa i moja familija. Muž je imao samo brata, školovanog, ali sa patrijarhalnim principima. Bila sam u radnom odnosu, iako smo živeli na selu. Živela sam socijalizam koji me je iškolovao, iako moji nisu imali za školovanje, iako sam od starta imala polovne knjige. Radila sam u fabrici, a potom u Domu zdravlja. U trenutku proslave, bila sam na trudničkom bolovanju, kome se polako bližio kraj.
Nakon što je dete zaspalo bezbrižnim dečijim snom, a gosti bili pogošćeni, odahnula sam i ja, te sela sa njima da popričamo, da nazdravimo uspešnoj godini roditeljstva. Istina, dete nam je jednom ispalo iz razdrndanih polovnih kolica, ali se mimo toga, ono može smatrati uspešno. U godinama sankcija, bez osnovnih higijenskih potrepština, bez pelena i bez novca, uspeli smo negovati dete, toliko, da sada može jesti čvrstu hranu, piti kravlje mleko i ostajati sa babom kod kuće, kada ja krenem na posao. U tom trenutku odlučila sam da ne razmišljam o tome da sam se svojoj kćerki samo ja obradovala, ni o muku koji je usledio nakon povratka sa ultrazvuka i opštem razočarenju što neću roditi naslednika. Govorilo se pošto imam puno sestara, da ću samo žensku decu rađati. U inat sam im se svima nasmejala u lice i odlučila da ću svoju ćerku voleti svim srcem i da neće osetiti da nije poželjna na ovom svetu, ni u ovoj porodici.
Iz misli me je prenulo pitanje jedne od mojih sestara „ko će čuvati nećaku kad ti počneš raditi?“. U tom trenutku to pitanje činilo mi se opravdanim, ali niko nije mogao znati kakva će nevolja iz toga nastati. Ja sam prosto podrazumevala da će to činiti njena baba, muževa majka, jer smo s njom i njenim mužem ionako živeli. Umesto mene, progovorio je mužev brat, moj dever, i sa izvesnom dozom drskosti izjavio da gazdinskoj snahi nije mesto na poslu, da posla ima dovoljno na selu i da ja tu metlu koju sam za platu držala trebam napustiti i uhvatiti se metle u sopstvenoj kući. Pogledala sam muža. Ćutao je. On se retko kome zamerao, a kamoli bratu, koji mu je uzor i vodilja.
Pobunila sam se. Dijalog koji sam vodila s deverom, trebalo je da vodim sa svojim mužem, ali moj muž je ćutao. Znala sam da novcem u kući u koju sam se udala žene ne raspolažu. Od udaje, do smrti, žive samo s onim što im neko da. Nema novca čak ni za nove šerpe, iz kojih im svakodnevno kuvamo ručak, a kamoli za dečje igračke i odeću. Već sam bila navikla za ovih dvanaest meseci da moja ćerka nosi sve polovno, nasleđeno od starijeg rođaka i muško.
Izuzev onoga što joj poklone i donesu, sve njene igračke i odeća bile su polovne. Bilo je to teško vreme, ali se za druge stvari u našoj kući imalo i nalazilo. Platu koju sam dobijala na porodiljnom podizao je moj muž i ona obično ne bi stizala do mene. Kako je bila inflacija, išao je da te pare što pre potroši. Plaćao je struju, kupovao hranu za stoku, ulje i eventualno na lekove, ako je dete bilo bolesno. Ulje se koristilo kada su dani posta u našoj kući i na njemu se jako štedelo. Uvidela sam da podela novca ne ide onako kako bih želela i jedva sam čekala prvu punu platu koju će meni isplatiti na ruke. Radovala sam joj se. Razmišljala sam šta ću svojoj kćeri kupiti od nje. Maštala sam da joj kupim lutku, ćelu, istu onakvu kakvu i sama godinama maštala da imam. Moje lutke bile su od kukuruza i trajale su tokom jeseni, sve do početka zime. Nakon toga, usledio bi period maštanja i čežnjivog gledanja tuđih lutki, koje su deca katkad pronosila ulicom koja se nalazila na periferiji sela gde smo živeli. Odgovor moje majke na molbu da mi se kupi lutka je uvek bio isti. Imala si žive lutke, jednu pa drugu mlađu sestru i potom brata, koji su tad bili bebe, a koje je valjalo nosati, kupati, presvlačiti. Ono što sam želela, što sam u toj lutki videla je bezbrižno detinjstvo, bez odgovornosti i brige za drugoga. Želela sam lutku koja ne plače i zbog koje se moja majka ne previja u porođajnim bolovima. Čula sam majčine porođajne krike i plač svake sestre koja se rodila nakon mene. Svih, sem brata. On se rodio u bolnici. Ne znam da li je to bio predosećaj da je muško u pitanju, ili je već postalo opasno da se majka porađa kod kuće budući da je zašla u godine. Ne znam. Kako bilo, rešila sam da svoju prvu platu, nakon porodiljskog, potrošim na svoje dete.
Dok sam razmišljala o tome, blago sam se nasmejala. Dever me je preko pogledao i odvratio: „Šta se ti smeješ, biće kako ja kažem. Gazdinska snaja neće mesti ulice. To je sramota za kuću. Ti se na posao ne vraćaš. Ako se vratiš na posao, za tebe više nema mesta u ovoj kući.“ Tada sam se zagrcnula. Shvatila sam da svi oni to misle i da su se danas, na proslavi rođendana mog deteta dogovorili da mi to kažu. Shvatila sam da mene niko nije pitao za mišljenje i da su radili iza mojih leđa. Ovi sa muževe strane barem. Jedna sestra me je branila. Pretvorilo se to u žučnu raspravu nje i mog devera. O značenju novca i o ženskoj nezavisnosti.
U ćošku kraj vrata sedeo je moj brat. Njemu je tad bilo 19. Krišom sam gledala u njegovom pravcu. Porodična kuća već se uveliko smatrala njegovom, iako se moj otac još nije ni ohladio u grobu. Mi sestre smo od imanja, posedovale jedino pitanje a to je kad ćemo se udati. Ono je visilo u našoj kući poput Damoklovog mača. Zato smo se sve po komandi udavale, u hitnji, u strahu da ne ostanemo kod brata, da se on može oženiti. Bio je to imperativ koji samo jedna od nas nije poslušala, a i ona je kasnije, kada se brat oženio, pa razveo, pa opet oženio, pa razveo, uočena kao glavni problem njegovog razvoda, pa ženidbe, pa razvoda i tada, nakon godina pasivnih pritisaka da se uda, bila izbačena na ulicu, bez ičega. Da sam imala ovu naknadnu pamet tada, ne bih ni gledala u njegovom pravcu toga dana, ali niko od nas ne zna svoju budućnost, a ona zna biti prevrtljiva i iznenadna poput olujne avgustovske kiše.
Moj brat je uvek pričao s visine i od malena odavao je utisak razmaženog i dobro negovanog jedinog sina. Bio je navikao da s njim niko nije u konfliktu i da se po njegovoj volji rešavaju stvari. Ipak, kada do toga ne bi došlo, pokazao bi vrlo slab karakter. Verbalna komunikacija bi zakazala. Pred jačima bi briznuo u plač. Slabije bi istukao. Sreća pa u mojoj porodičnoj kući dugo nije bilo nikog slabijeg od njega jer je bio najmlađi. Toga dana sam, u njemu, golobradom, videla sam svog zaštitnika. Kada je dever rekao da za mene zaposlenu u njihovoj kući nema mesta, duboko sam se zagledala u njega i prodornim pogledom koji premda je trajao nekoliko stotinki, uspela da ga pogledam u oči. Na tren mi se činilo da u njegovom pogledu nema zenica, da su njegove skupljene zenice same pobegle od stida, srama i besa i postale samo tačka u oku. Nakon tog pogleda je ustao i u dva koraka prešao oko stola kroz zadimljenu sobu u kojoj smo svi sedeli. Za trenutak se našao pored mene. Pogledala sam uvis za trenutak se nadajući da će svoje široke ruke spustiti na moja ramena i time iskazati svoju podršku. Umesto toga, njegova teška ruka spustila se velikom brzinom na moj obraz, lice i sve do uha. Bila sam uvek niža i manja od svih njih, naročito od njega. Moje sitno lice nestalo je pod njegovom šakom. Glava je zabridela, a u uhu je jako zapištalo. Soba mi se zavrtela, od srama, poniženja i nemoći. Suze su same krenule, bez zvuka, samo su se slivale niz obraze različitim intenzitetom. Delovalo je kao da miluju i teše udareni obraz. Jedna od sestara priskočila je i zagrlila me. Blago me je podigla iz stolice i pogurala ka sobi u kojoj je bezbrižno spavalo moje skoro jednogodišnje dete. Poslednje što sam čula, kroz pištanje desnog uha, bilo je bratovo „slušaćeš šta ti se kaže“. Znala sam da pod tim ne misli na sebe. Mislio je na porodicu kojoj sam sada „pripadala“. Kao predmet, kao glava bez usta i kao tikva bez korena.
Toga dana prvi put sam naučila da plačem u tišini, tiho, nečujno, bez uzdaha i jecanja, da ne probudim dete. Bio je to prvi od mnogih takvih plačeva. Znala sam da se nemam gde vratiti, da se ne mogu brinuti sama o sebi i jednogodišnjem detetu. Znala sam da moram ostaviti svoj posao i biti novčano zavisna. Po prvi put od kako sam je rodila, požalila sam u sebi što sam rodila žensko dete. Pitala sam se kakva će biti njena budućnost i ko će njoj lupati šamare. Toga dana sam se zarekla da joj neću roditi brata. Po cenu svog života, neću roditi više ni jedno dete, da ne bih rodila muško. Neću joj roditi brata, jer od svih šamara koje će joj život prirediti, taj najviše boli. Ostaje na duši i truje je, a od njega sam je barem mogla da zaštitim.
Položaj mlade majke iz priče dalje je deterioriao. Oslabljeni finansijski oslonac, hijerarhijsko uređenje patrijarhalne porodice koji je išao principom primogeniture utvrdio je da se u kući najpre pita svekar, pa dever, pa njen muž, pa svekrva, prva snaha koja je rodila dva muška deteta i najposle druga snaha, to jest, ona. Pod teretom patrijarhata i njen muž je tražio izlaza u drugim sektorima sem glavne delatnosti – poljoprivrede, ali mu nije polazilo za rukom, niti je bilo dovoljno da se odvoji od roditeljske kuće i osamostali. Najposle, nisu ga ni roditelji tako vaspitali. Kao svoju prekretnicu u životu nije posmatrala udaju, nego trenutak kada je prestala da radi i počela zavisiti od svih, istovremeno shvatajući da nema nikakvu podršku od svoje porodice, sem verbalne i nominalne.
