Nije uvek lako imati viziju, stvoriti ideju, razviti je, ali i dodati onaj final touch kao poslednji element savršenosti.
Ne, nije lako imati tim koji radi kao sat, gde svako zna mane i prednosti onog drugog, i koji u svakom trenutku apsolutno sve može da stavi na sto i diskutuje. Naravno, ništa nije savršeno i podložno je promeni, ali možemo uživati u trenutku savršenosti i sa tom perspektivom gledati u budućnost i radovati se novim pobedama!!
E pa nije tako, nema opuštanja. Vođenje tima je kompleksan proces, a stvaranje istog je još teži. Ljudi prema ljudima su prosto ljudi, i sve je kulturološka stvar perspektive. Svaka individua ima lične težnje, aspiracije i potrebe. I zašto bismo to zanemarili. No, opet niko nikada tim ne vodi sam, a tu ulazimo u problematiku današnjeg populističkog pogleda koji kroz ekperte za razumevanje ljudi i timova iznose teorijske okvire idealnog uklapanja, idealnog balansa. Da budemo realni, balans ne postoji, hiljadu tipova timova radeći iste stvari ostvarilo je iste uspehe. Metrike, brojke i egzaktni podaci su danas postali više fensi stvar nego nužna potreba realnosti. Ekonomija se sastoji od profita uštede, sve ostalo je samo mali činilac dobiti, i tu je svakoj priči kraj.
Saglasan sam sa tim da metrika donosi bolje razumevanje tima, ali i da nije zadužena za poboljšanje ili pogoršanje stanja tima. Nije lek. Lek donosi iskustvo i zrelost lidera, ali i svih drugih članova tima. Neki pojedinci imaju poriv ka borbi za “neuklopljivosti” zbog raznih unutrašnjih razloga, ali je najčešće to samo otpor nastao kao posledica nemanja želje da se oni razumeju na pravi način, na njihov način, i to bez sumnje jeste najveća prepreka ukoliko se kasno primeti. Ali, najčešće se ni ne primeti, nego se posegne za drugim argumentima “nije se uklopio/la, nije za nas, previše je negativan/na…” Čini se kao da smo danas previše zašli u potrebu opipljivih stvari i apsolutno zanemarili osećaj.
Da li to mi zapravo onda ne verujemo sami sebi, ili pak imamo prefiše samopouzdanja?
Da li smo od prevelikom premalog samopouzdanja počeli hronično da patimo i da se, zapravo, štitimo teorijom “da smo jedino mi (jednina) apsolutni centar sveta”?
Pa kako onda tim može da funkcioniše ako smo slepi da vidimo, a još gore, razumemo onog drugog. Mada i šta pa taj zna, verovatno i ne razume ništa. Mada metrika kaže da je dobar, dobro radi. Možda je negativan/na, toksičan/na za grupu.. Možda, ali metrika je metrika, i ako je dobra, sigurno donosi dobro za firmu. Ali najbolje da i metriku isprati neko “ko se baš u nju razume”, on je relevantan, jer nije bitno ono što mi vidimo i što imamo taj urođeni osećaj za skladom i dobrotom, realno…
E sada, mi smo kao tim prošli u finale ideatona “Kažeš inovacija, misliš aplikacija” koju je organizovala OTP banka. I zaista i jesmo bili tim. Pravi tim, ali ne zbog stručnosti ili dobre podele posla, već zbog energije. Hemije tima koja je bila posvećena radu i koja je apsolutnom sinergijom rešila najveću dilemu svakog tima “odvojiti bitno od nebitnog” i sklopiti finalni produkt u kompaktnu funkcionalnu celinu.
Pitanje svih pitanja: Da li je čovečanstvo po svojoj prirodi mravinjak, kao predstava čiste organizacije u kojoj se sve zna i vlada apsolutni sklad, ili ipak to nismo. Važno je u šta vi verujete?
Da, ukoliko vas interesuje više o nama, posetite naš sajt BezimeniIT i hajde da sarađujemo!
Izvor: rolify.com
