Nekada je bilo skoro nezamislivo da uđete u neki dom u Srbiji a da vas pre kafe ne posluže slatkim. Nekada je ono bilo od belih trešanja, nekada od šljiva, u nekim krajevima od oraščića, u nekim od ruža, ali slatko je bilo neizostavan deo srpske dobrodošlice. Oni malo stariji se verovatno sećaju da kad im se u detinjstvu jelo nešto slatko, od baka su mogli i da dobiju jedino to – slatko. A baš uz slatko, i to od pomorandže, palo je jedno od najznačajnijih pomirenja na srpskoj naučnoj sceni – ono između Tesle i Pupina. Slatko je, inače, na srpski dvor donela, tačnije i pripremala ga i služila gostima, kneginja Ljubica. Tek kasnije, ono je iz građanskih kuća prešlo kao običaj i na sela u Srbiji. A kada se stanovništvo posle Drugog svetskog rata počelo masovno naseljavati u gradovima, usled pojačane industrijalizacije, stanovi su bili premali za pripremu ovog delikatesa. I slatko su, nažalost, kao deo posluženja i dobrodošlice zamenili neki drugi industrijski, konditorski proizvodi.
Služi se kao što se činilo pre više od jednog veka (Foto: Lana Pazhiltseva)
Uglancani poslužavnik, poštirkana šustikla i srebrna kašičica
Međutim, u jednom gradu u Srbiji – Kraljevu, mada se to još ponegde u manjim sredinama može doživeti, ali sve ređe, slatko se i danas redovno služi gostima – posetiocima, i to baš onako kako se to nekada i na dvoru činilo – na srebrnom ili metalnom, dobro uglancanom poslužavniku, sa poštirkanom i ispeglanom šustiklom, iz staklene ili kristalne tacne, sa srebrnom kašičicom i čašom hladne, sveže vode. I ne samo da se služi, nego se o njemu i besedi, o njemu se čuju razne priče – poput one o Tesli, Pupinu, kneginji Ljubici, organizuju se radionice, slatko se može i probati, i praviti, i kupiti. Pored onih koje ste sigurno negde u svom životu probali, na ovom mestu može se okusiti i slatko od ljubičica, jorgovana, bagrema. I sve to u muzeju koji je ovom delikatesu posvećen – Muzeju slatka Kuća Cvetića 1908, čiji su inicijatori i osnivači majka i ćerka – Marina Lukić Cvetić i dr Lidija Cvetić Vučković.
Muzej slatka je, kako je za eKapiju objasnila dr Lidija Cvetić Vučković, nastao kao spoj znanja i interesovanja majke, koja je u to vreme bila direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, i ćerke – glumice i teoretičarke umetnosti i medija.
Osnivači Muzeja Marina Lukić Cvetić i dr Lidija Cvetić Vučković (Foto: Lana Pazhiltseva)
Nasleđe koje je diktiralo budućnost
– Zvanično smo otvoreni kao Muzej, zapravo Udruženje građana, od 2016. godine, a sama porodica slatko proizvodi još od vremena između dva svetska rata, kada je Kraljevo imalo i Državnu fabriku aviona, čiji su radnici, i Francuzi, i avijatičari, vrlo visoko cenili naš delikates. Kuću Cvetića osnovao je Filip Cvetić 1908. godine, poreklom sa Kopaonika, predratni trgovac vinom i rakijom, koji je iako skroman čovek, imao poseban ukus i kuću sagrađenu u stilu svedene secesije dekorisao je na estetski specifičan način, naloživši da se zidovi bogato oslikaju tehnikom “al seko”.
Takvo nasleđe predstavljalo je imperativ za otvaranje prema javnosti, pa smo nakon nekoliko učešća u manifestacijama Dani evropske baštine i obnavljanja običaja građanske slave – u okviru kandidature običaja srpske slave za listu Uneska – odlučili da nastavimo programe i naša interesovanja i rezultate kontinuirano prezentujemo radoznaloj publici – počinje za eKapiju svoju priču o Muzeju dr Cvetić Vučković.
Kuća Cvetića je, kako ona dalje navodi, bila kao i većina građanskih kuća nacionalizovana. Srećom, u potpunosti je vraćena krajem osamdesetih godina.
– U njoj se oduvek pripremalo i posluživalo slatko, što je, podsetićemo, nasleđe upravo građanske kulture, a o tome svedoče i predmeti koje smo u kući zatekli: poslužavnik čukunbabe Darinke, portret osnivača Filipa Cvetića, njenog supruga, i sina Dragomira, činija za žito i voće, necovana šustikla, flaše i čaše za liker i vino iz kojih uvek služimo goste baš kao što su i oni činili pre gotovo 117 godina, metalni ibrik, ikona Svetog Kralja Stefana Dečanskog. Od tih lično najdražih, neotuđivih predmeta, koji pukim slučajem nikom od uzurpatora nisu bili potrebni, kasnije su se nizale i popunjavale kolekcije kojima se danas ponosimo. Oni su bili gotovo jedino što smo u kući zatekli. Nije tu bilo ni nameštaja ni ličnih predmeta naših Cvetića, već mali svakodnevni predmeti koji nose čitav identitet. Još nakon Prvog svetskog rata porodica Cvetić prodavala je slatko od ruža, a ostalo je istorija – kaže naša sagovornica.
U kući koja je bila nacionalizovana sačuvano je malo ličnih predmeta porodice Cvetić (Foto: Lana Pazhiltseva)
Od kuvarica do kustoskinja
Dr Lidija Cvetić Vučković je, iako po obrazovanju doktor teorije umetnosti i medija, po osnovnom zanimanju glumica. Ipak, I pored sviranja klavira, igranja baleta, karijere džez i solo pevanja, iz ljubavi i užitka okrenula se heritologiji, koju smatra izrazito važnom za očuvanjem kolektivne i lične svesti i identiteta, a posebno interpretaciji kulturnog nasleđa.
– Odluka da našu kuću delom pretvorimo u muzej nije bila uslovljena materijalnim okolnostima, već zaista entuzijazmom i izrazitim ličnim afinitetima. Zbog toga smo i sve probleme prevazilazili lako i prirodno, jer cilj nije bila puka komercijalizacija kulturnog sadržaja, već doprinos kulturi i komunikacija sa publikom – navodi ona dodajući da od aprila ove godine obavlja i posao urednika pozorišnog programa Doma kulture Studentski grad.
Paralelno sa tim održava muzejsku delatnost i to joj, kako kaže, nimalo ne pada teško. A uz to, kada dođe sezona pravljena slatka, ona i majka – inače kustoskinje u ovom muzeju, uzmu šerpu u ruke, pripreme voće i šećer i budno stoje nad šporetom na drva pripremajući slatko, da bude onako taman – ni pregusto, ni preretko, prozirno i začinjeno sa ukusom. Pre par godina glavni majstor za slatko u Kući Cvetića bila je Lidijina baka Vera, ali su nažalost ostali bez najstarijeg devedesetogodišnjeg člana porodice. A u ovom delikatesu koji se pravi i od ljubičica i koji je inače stigao i do Velike Britanije – do Šekspirovog instituta u Stradfordu na Ejvonu (Univerzitet Birmingem), učestvuje i njen otac Dragomir Cvetić. Inače je nezamenljiv za ekonomski deo rada Muzeja, a za ovo slatko ručno bere ljubičice. Samo za jednu teglicu potrebno je oko 2.000 samoniklih cvetova. Takođe, u strateškim planovima Muzeja učestvuje i Lidijin suprug Miloš Vučković, inače oficir i stručnjak za upravljanje kvalitetom i menadžer programa “Ljudi i kultura”.
Za jednu teglicu potrebno je čak 2.000 ručno ubranih cvetova ljubičice (Foto: Lidija Cvetić Vučković)
Samo od starih sorti voća i samoniklog ručno ubranog cveća
– Slatko pripremamo od starih sorti voća i samoniklog cveća iz naše istorijske bašte i tradicionalne začine: rozetlu, limun, štap vanile ili karanfilić. Inovacije i te kako pokrećemo u smislu raznovrsnosti, ali sa tehnologijom nema kompromisa. Slatko i nije moguće napraviti fabrički, kao ni u velikim količinama odjednom. Kao što se i ne konzumira “na kilo”, niti na brzinu. Slatko iz Kuće Cvetića išlo je u Japan, Australiju, Indiju, Ameriku, Afriku… Ta raritetna slatka od ljubičica, jorgovana, koje je takođe naš izum, jer moramo da naglasimo da svaki nije jestiv, niti pogodan za preradu u ovom obliku – da čitaoci ne bi napravili gorki sapun, potom bagrema, ruža, najtraženija su izvan granica naše zemlje – dodaje sagovornica eKapije.
A kada skine kecelju, Lidija zajedno sa majkom Marina, ocem Dragomirom i suprugom Milošem profesionalno ulazi u ulogu heritologa, kustosa, konzervatora, istraživača i kreativnog direktora.
– Uloga je više nego što nas samih ima. Svako od nas dočekuje različite grupe turista i posetilaca, jer se dinamična i bogata porodična priča može preneti iz više različitih uglova, što joj daje posebnu čar – dodaje naša sagovornica.
Za stručni deo Muzeja, koji se tiče arhiviranja, održavanja i interpretacije naših kolecija: stakla, porcelana i tekstila zadužena je njena majka Marina, a za onaj dizajnerski, programski, pretežno edukativni i medijski Lidija. Posete muzeju su redovne, a termini se zakazuju unapred kako se gosti ne bi preklapali i kako se ne bi remetio njihov doživljaj u prostoru salona kao svojevrsnog vremeplova. Posete, kako dodaje naša sagovornica, zauzimaju određen vremenski interval i nikada nisu identične.
Kuću Cvetića osnovao je Filip Cvetić 1908. godine, poreklom sa Kopaonika, predratni trgovac vinom i rakijom (Foto: Lana Pazhiltseva)
O kulturi slatka stranci bolje upoznati
– Najčešće dolaze porodice iz cele Srbije i tu vidimo najviše entuzijazma, kao i individualci i radoznalci koji su u potrazi za autentičnim prostorima i stilom epohe secesije, s početka 20. veka. Neretko nas posećuju stranci, koji se uglavnom preko interneta informišu o našem muzeju. To su gotovo svi koji posete i Žiču, Studenicu, Maglič, Matarušku ili Vrnjačku Banju i činjenica je da tako pripremljeni za putovanje našim krajevima o kulturi slatka znaju više od naših ljudi, od kojih bi se ovakvo znanje podrazumevalo – dodaje Lidija.
Ona ističe da Muzej najmanje posećuju Kraljevčani i, osim Narodnog muzeja Kraljevo, sa kojima su i komšije i bliski saradnici, podrška i interesovanje na lokalu prilično izostaje.
– Meni je kao radniku paralelno posvećenom kulturi i prosveti žao što uviđam nedostatak interesovanja škola i pedagoga za ozbiljan broj programa za decu školskog uzrasta koje redovno promovišemo i organizujemo. Međutim, jako je lepo to što nailazimo na maksimalnu podršku državnih muzeja, biblioteka i galerija širom Srbije koji nama kao gostima rado i kontinuirano otvaraju vrata za predavanja, izložbe i muzejski teatar. Tako da Muzej slatka može i da putuje. Koncept gostovanja je osmišljen tako da naši predmeti uvek idu sa nama, da se muzej delimično može i spakovati i pojesti, pa i rekonstruisati. Svaki nastup je drugačiji, interaktivan, neposredan, prilagođen i inkluzivan – navodi naša sagovornica.
Ona kaže da su njihove aktivnosti veoma raznovrsne i brojne i ne razlikuju se od onih koje praktikuju velike muzejske institucije.
Gostujuće izložbe i slatki putopisi
– Bavimo se naučnim istraživanjima, arhiviranjem, kolekcioniranjem, konzervacijom i restauracijom, a u programskom smislu kustoskom, izložbenom i edukativnom delatnošću, koja ne boravi samo u prostoru našeg muzeja. Muzej slatka gostuje sa velikom izložbom “Mužiću zašto te nema?” o istoriji domaćičkih škola u Srbiji, zatim stručnim predavanjima koja u sebi sadrže i izlagački deo i degustacije: “Slatki putopisi”, “Hleb na srpskim srednjovekovnim freskama”, “Vinska saga Srbije”, “Murano moda” o tehnikama i estetici izrade murano stakla u Srbiji, kao i predstavom muzejskog teatra za decu “Alisina prva čajanka”, koja govori o kulturi ispijanja i služenja čaja u svetu i kod nas. U pripremi su i veliko izdanje kuvara po receptima iz domaćičkih škola, kao i dva nova programa – jedan koje nas vodi na omiljeni doručak i sećanja na slatkiše i žureve iz detinjstva jednog od najvećih srpskih slikara i drugi koji vodi među vezene dinastičke portrete. Pred nama je uzbudljiva godina, a mesečni raspored redovno objavljujemo na društvenim mrežama – najavljuje naša sagovornica pozivajući sve zainteresovane da posete Muzej slatka i da tamo čuju još poneku priču o ovom delikatesu, kojeg ona naziva “prvim srpskim diplomatom”.
(Foto: Lana Pazhiltseva)
A do tada, pripremite bar za vaš dom neku teglu slatka. U nekim školama i vrtićima u Beogradu se čak još može čuti da pripremu slatka daju kao domaći zadatak deci i njihovim roditeljima…
I onda ujutru kad ustanete, pre nego što krenete u ostale redovne aktivnosti, uzmite bar ponekad tu jednu kašičicu voća ukuvanog u šećeru – tek toliko da ne naškodite zdravlju. Verujemo da će vam sa tim slatkim i dan slađe krenuti. I ne mora to da bude neki neuobičajeni – dovoljne su dunje, malo oraha i malo stajanja uz šporet. A za one raritetnije – za njih već znate kome treba da se obratite.
Danijela Stanimirović-Gavrilov
Izvor: ba.ekapija.com
