Ekološka akcija organizovana je na Velebitu sa ciljem boljeg razumijevanja problema odbacivanja otpada i stvaranja boljeg odnosa prema prirodi; iz akcije će nastati umjetnička djela.
Sećam se da je put do tog napuštenog sela bio bez asfalta. Makadam bi odnele bujice vode u zimskim danima kada u Dalmaciji bude kiše. Bilo je teško izaći automobilom na vrh tog brda, što zbog krivina, što zbog velikih rupa na putu. U napuštenom hrvatskom selu, gde su nekada živeli Srbi, nije više živeo niko, osim dvoje starijih ljudi koji bi tek ponekad sišli u grad, da odu doktoru ili kupe namirnice.
Nikola bi u svom automobilu uvek imao lopatu, u slučaju da je potrebno zatrpati neku rupu na putu kako bi prošao što bezbolnije preko nje svojim malim automobilom.
U selu Lončari, osim asfalta, nije bilo ni struje niti vode za piće. Bilo je tu nekada više od 80 domaćinstava. Otkad je selo napušteno, dolaze jedino planinari i zaljubljenici u prirodu. Oni odlaze u kanjon reke Bijele, koji se nalazi u blizini.
‘Staklenom’ stazom do kanjona
Nikola me je tada poveo da vidim čudo prirode, kako je rekao. Hodali smo uskom stazom, po staklu, probijajući se kroz grmlje i velebitsku makiju. On je hodao sigurnim koracima, ja sam se bojala da se ne posečem, jer na tom staklenom putu od nekoliko stotina metara, bilo je još raznog posuđa, kućnih predmeta i druge ostavštine iz poslednjeg rata.
Bila sam u čudu pred prizorom tog utabanog stakla usred zaštićenog područja koje pripada mreži Natura 2000. Nikola je uporno govorio da takvu “ljepotu” koju ću uskoro videti, nisam mogla nigde ranije da vidim. Rekao mi je i da to staklo i sav taj otpad stoji tu već skoro 30 godina i da je to tako.
Kada smo konačno stigli (i ja se nisam posekla), kanjon i njegova reka ostavili su me bez reči. Lepota te nedirnute prirode me je zaista zasenila. Nikola mi je pričao kako je tu kao mali dovodio koze na “pojilo”, kako je rekao. Divila sam mu se i razmišljala o povratku nazad i krckanju stakla pod tabanima.
Još nije kasno
U selo Lončare je pre dve godine stigao asfalt, što bi rekli njegovi meštani. Uveli su tada i struju. Pre asfalta i struje, doselila se tu jedna porodica sa decom. Kako deca moraju da idu školu i da uče i kada nema dnevnog svetla, lokalne vlasti su se potrudile da im obezbede te minimalne uslove za život.
Asfaltiranje puta, dovodilo je sve više turista, slučajnih prolaznika, planinara koji bi posećivali ovaj kraj. Sve veća je postala zainteresovanost za odlazak na kanjon. Međutim, dolaskom asfalta, pristizao je polako i mnogi drugi otpad koji su stanovnici iz okoline tu odlagali. Bilo je tu kreveta, ormara, polomljenih lampi, šporet, čak i cela jedna kuhinja.
Niko tu nije primećivao neki veći problem, posebno ne lokalne vlasti, dok Vladimir Miketa, reditelj iz Zadra nije snimio kratki eksperimentalni film It is not too late (Još uvek nije kasno). Film je premijerno prikazan 2020. godine i radnja se odvija na staklenoj stazi, prikazivajući trudnu ženu koja se tu porađa.
Miketa je ovim videom hteo da prenese ljutnju, bespomoćnost i agoniju koju je i sam osećao kada god bi odlazio na kanjon. Zamislio je tada budućnost u kojoj se nismo odazvali na upozorenja naučnika i njihove tvrdnje da će se poslednji čovek roditi upravo u smeću.
Ekologija svijesti i prostora
Ovaj film bio je povod za ekološku akciju čišćenja prilaza kanjona reke Bijela koja se održala prvi put 2020. godine i drugi put pre nekoliko dana, uz prisustvo na stotine volontera iz Hrvatske i inostranstva.
Ideja nastaje kroz projekat Udruge za poticanje zaštite okoliša, očuvanje prirode i promicanje održivog razvoja i turizma “Lončari”. Ova udruga okuplja nacionalno raznoliko stanovništvo s ovog područja koje se ovog puta ujedinilo u rešavanju zajedničkog problema – odlaganja otpada u prirodi.
Kako kažu organizatori, ekološka akcija organizovana je sa ciljem boljeg razumevanja ovog problema i stvaranja boljeg odnosa prema prirodi celokupne zajednice.
I ja sam bila deo ekološke akcije i poznajem izvrsno “zajednicu” koja je na žalost navikla da ostavlja smeće ispred svoje kuće. Međutim, isto tako “zajednica” je aktivno učestovala sa svim drugim volonterima koji su sakupili više od deset kamiona krupnog otpada i čitavu tonu stakla od koje će se praviti umetnička skulptura.
Na žalost, moje učestvovanje nije dugo trajalo, jer sam se vrlo brzo posekla, izvlačeći neku polomljenu flašu iz jednog grma. Tada sam pomislila na Nikolu i na to kako sam mu se žalila da se ne posečem slučajno dok smo hodali ka kanjonu. Razmišljala sam o tome koliko bi bio srećan danas – da je još uvek živ.
Prihvatanje nepoželjnog
Iz ovog ekološkog pokreta nastala je i ideja za umetničkim projektom i konkursom “Prihvatanje nepoželjnog”, kojim se pozivaju umetnici da učestvuju u realizovanju skulpture od recikliranog stakla, koje će se, kako organizatori tvrde, praviti sledećeg proleća.
Na stranicama objavljenog konkursa za umetnike, čitam da je cilj ovog umetničkog projekta, da ukaže na probleme ljudi koji ovde žive, na njihove vrednosti i potencijal, ali i na to da su ekologija, kultura i umetnost, jedini mogući čionioci koji bi u ovakvoj sredini ukinuli razlike i stvorili zdravije društvo.
Raduje me ta ideja, dok još uvek pomalo sumnjam u sredinu i u zajednicu koju poznajem. Nadam se svesnijem društvu, iako se još uvek sećam poruka mržnje ispisanih nasred asfaltiranog puta za Lončare. Grafiti koji su ispisani dan posle prve ekološke akcije, pre dve godine.
Sada ih nije bilo i želim da verujem da takvih poruka više neće biti, kao ni otpada i smeća koji na globalnom nivou razaraju društvo, dok su u ovom malom seoskom kontekstu, možda ipak poslužili za pomirenje i dijalog.
Izvor: balkans.aljazeera.net
