Ako imaš profil na Instagramu, sigurna sam da ti je u poslednjih nekoliko meseci barem jednom iskočila stranica Kritički. Nikolina, devojka koja je pokrenula ovu fenomenalnu priču, se ne eksponira na ovom profilu već fokus drži na važnim temama o kojima piše i njenom (kritičkom) mišljenju o istim. Neverovatno je da se o brojnim problemima o kojima je otvorila diskusiju toliko dugo ćuti, a toliki broj ljudi ih je proživeo i i dalje proživljava. Ipak, Nikolina svojim primerom pokazuje kako postoje oni koji neće da ćute, koji su dovoljno hrabri da istupe i pokrenu promene u našim društvima.
Ćao Nikolina! Iako sam sigurna da je dosta naših članova i članica čulo za tvoju stranicu Misli kritički, verujem da manji broj zna ko stoji iza tako važnog projekta. Ko je Nikolina i kako je došlo do toga da pokreneš ovu priču?
Uvek mi je najteže pitanje da se predstavim! Zovem se Nikolina Pavićević i trenutno sam završna godina osnovnih studija, studiram Medije u Sloveniji. Inače sam iz Podgorice i pokrenula sam Kritički krajem avgusta prošle godine.
Pre pokretanja stranice sam dugo i bezuspešno pokušavala da dobijem posao u oblasti medija kao novinarka i to ne samo u Crnoj Gori, nego i u regionu. Sve sam pokušala – slala CV-eve, motivaciona pisma i moje radove do tad, pošto sam i pre pokretanja Misli kritički pisala. Trudila sam se nekoliko meseci, ali nisam naišla ni na jedan pozitivan odgovor. Zato sam odlučila da pokušam nešto sama i sve se odigralo relativno brzo – organizovala sam sve u danima pre nego što sam otvorila profil, o čemu ću da pričam, jer sam već imala spisak tema i samo je preostalo da izađem i napišem to što želim da napišem.
Ubrzo sam otvorila Kritički i baš je dobro krenulo, neočekivano dobro. Na početku sam mislila ako za godinu dana budem imala 500 pratilaca to bi bilo fenomenalno, to je uspeh. I evo, 10 meseci kasnije imam skoro 60.000 pratilaca, što je neverovatno. Uopšte nisam očekivala da tako odjekne.
Spomenula si da si bezuspešno pokušavala da pronađeš posao u struci. Nedavno smo u loncu pokrenuli diskusiju koliko često firme ili organizacije uopšte daju povratnu informaciju o ishodu prijave za praksu ili posao. Kakvo je tvoje iskustvo? Da li su zaista generacije sve pasivnije ili postoji i druga strana priče?
Retko kad sam dobila povratnu informaciju. Jako su demotivišuća ignorisanja i odbijanja za posao. Stalno slušamo priče kako su mladi lenji, kako neće da rade, a ja znam iz svog iskustva da to nije tačno. Mislila sam možda su u pravu, možda stvarno mladi neće, ali sam na ličnom primeru videla da i kad neko pokušava sam, sam se trudi i sam prilazi, nažalost u većini slučajeva i dalje nailazi na takav odnos.
Baš sam nedavno napisala u jednom svom tekstu identično to što si rekla, kako je sve gore i gore stanje. Zapravo nije sve gore i gore stanje nego se mi trudimo da sve više pričamo o ovakvim i brojnim drugim stvarima i onda one izlaze na videlo. Većina njih se krije decenijama, ako ne i duže. Teško je suočiti se sa tim, ali svakako jeste bolje kad se suočimo i pričamo o tome nego da nastavimo da ih guramo pod tepih.
Može se reći da te ima na skoro svim dostupnim kanalima – Misli kritički ima blog, Facebook, Instagram, YouTube i Twitter nalog, ali si najaktivnija na Instagramu. Da li misliš da je Instagram trenutno najbolja platforma za plasiranje takvog sadržaja?
Na Instagramu i Facebooku objavljujem otprilike istovremeno. Počela sam prvo sa Instagramom, koji za mene jeste najbolja platforma za ovo čime se bavim jer okuplja grupu ljudi kojih se tiču ove teme. Čini mi se da odatle može da krene neki jači talas, da se nešto menja. Instagram je dobar i zato što više ne okuplja isključivo mlađu publiku, već razne generacije. Meni to poprilično odgovara, jer se bavim raznim temama koje se odnose na različite ciljne grupe. I zbog vizuala, tekstova, storija koje postavljam, ova društvena mreža mi je trenutno najpraktičnija i najefektnija.
Twitter je isto dobar za te teme, ali nije toliko pristupačan kao Instagram i nije to ta grupa ljudi koju ja ciljam. Youtube nalog sam pokrenula nedavno, mislim da je dobro da tu objavljujem neke stvari koje ne mogu da stanu pismeno ili koje je bolje da se izraze kroz video format. Nažalost, ne stižem da se tome posvetim, koliko bih želela, zbog ispita i drugih obaveza ali mi je plan da se u narednom periodu više angažujem. Prvenstveno jer radim intervjue sa ljudima koji su stručnjaci iz raznih polja, a to može da pomogne onima koji me prate, da nauče nešto korisno.
Tvoje objave, u najmanju ruku, pokreću lavinu reakcija i komentara. Već mesecima uspevaš da ogoliš brojne teme, koje su do sada uglavnom bile zataškavane ili smatrane tabuom. Da li ti je neka bila posebno važna?
Definitivno najviše reakcija je izazvala tema akušersko nasilje. Kada sam pokrenula tu temu, mediji iz Srbije, Crne Gore, BiH, Hrvatske počeli su sa izveštavanjem ali, nažalost, nije ni približno postignut cilj. Načelnica Klinike za ginekologiju i akušerstvo Vesna Čolaković-Popović je opovrgnula sve što smo pričali i navela da je “otprilike 97 odsto pacijentkinja izrazilo zadovoljstvo pruženom medicinskom uslugom.” Bila sam tužna i razočarana da posle toliko priča, podeljenih iskustava i svega što se desilo pročitam tako nešto. Da je barem krenula od toga da postoji problem, samo da prizna da se to dešava, a ne da toliko žena ostavi bez ikakvog odgovora, podrške, solidarnosti…
Jedan od najgorih komentara koji sam dobila u tom periodu je da time plašim buduće majke ili one koje su sad trudne, kad je zapravo skroz suprotno do toga. Ne želim da ih uplašim, nego da ih ohrabrim. Mene više plaši kad su ljudi spremni da ćute i kad govore “ćuti dobro je to, kako su žene nekad rađale…”
Ovo nije tema koju ću samo jednom da obradim i da stanem, već je nešto čime planiram da se bavim na duže staze. Ima mnogo i muškaraca i žena koji ne priznaju da se tako nešto dešava, zato prvo treba raditi na svesti. Druga jako bitna stvar je da se uključi i neko od nadležnih ljudi i institucija, apsolutno je nemoguće da mi sve sami uradimo. To je jako složen problem, ukorenjen u našem društvu, sa brojnim preprekama na kojima treba da se radi. I to je ok, shvatam da treba da se borimo, samo smatram da nije u redu da čujemo od nadležnih osoba da negiraju problem i govore da tako nešto ne postoji.
Posebno je paradoksalno što od njih istih stalno slušamo o natalitetu. Zašto pričate o natalitetu ako niko ne brine o tome kakvo je stanje u bolnicama, kako se prema ženama ponašaju pre, tokom i nakon porođaja…? Drugo, toliko žena sa kojima sam pričala nisu znale ni one najosnovnije stvari o porođaju. Naše obrazovanje ne pokriva ni osnove reproduktivnog i seksualnog obrazovanja i to mora da se promeni.
Vidimo da pokrećeš jako osetljive teme, o kojima se retko ili nikad nije javno govorilo i diskutovalo. Iako dobijaš ogromnu podršku sa svih strana, pretpostavljam da postoji i druga strana medalje. Kako izlaziš na kraj sa negativnim komentarima? Da li se trudiš da ih edukuješ ili ih prosto ignorišeš?
Zavisi. Kada vidim da je nešto baš nemušto, samo mržnja iza lažnog profila, trudim se da tome ne pridajem previše pažnje i da ne odgovaram jer ne vidim svrhu. Mislim da je to više problem sa njima samima nego sa mnom ili sa mojim sadržajem. Ja stvarno verujem da pojedinac može da se menja, ali je potrebno da on sam to želi. Ne mogu ja nikoga da nateram na to, mora da postoji želja da dođe do neke promene.
Sa druge strane, kad baš krene nešto jače i vidim da ljudi danima ne prestaju sa ružnim komentarima, onda uglavnom objavim na storiju par stvari o tome, možda nečije poruke koje sam dobijala i tako prokomentarišem, prosto da skrenem pažnju na neki moj stav.
Srećom, mnogo je više pozitivnih i lepih komentara i poruka koje dobijam. Mnogo znači kada mi ljudi pošalju da se pronađu u mom sadržaju, da im je podrška i slično. Zaista ne uzimam zdravo za gotovo ni jednu pozitivnu poruku kad dobijem i stvarno jesu motivacija i podstrek da nastavim putem kojim sam krenula.
Sigurna sam da imaš brojne primere kako je neka tvoja akcija, pokretanje neke teme, pozitivno rezultirala. Koju bi ti izdvojila?
Što se tiče nekih rezultata, svaki put kad priča odjekne i kad se promeni mišljenje barem jedne osobe meni je to pozitivan rezultat. Na primer, znam za akušersko nasilje da je dosta ćerki prvi put pričalo sa svojim majkama o tome, a do tad nikad nisu spomnule temu porođaja. To možda zvuči kao malo i beznačajno, naspram promene zakona ili donošenja novog npr, ali meni su sve te reakcije bile fenomenalne.
Tema osvetničke pornografije je takođe odjeknula. Nekoliko momaka je bilo uhapšeno, ali i na tom problemu treba dosta da se radi jer grupe gde se deli takav sadržaj i dalje postoje. Za početak treba da postoji zakon za osvetničku pornografiju. Pokrenula se priča o regionalnom zakonu koji bi koristile Srbija, BiH i Crna Gora, pošto je Hrvatska već na putu da ga donese.
Još jedan primer je devojčica koja je bila silovana u Podgorici. Bili su protesti širom Crne Gore i premijer je dao predlog zakona da se pooštre kazne.
To su za sada sve neke male pobede. Društvo smo koje dosta problema ne priznaje ili se pravi da ne postoje i onda kada shvatim da barem jednoj osobi pružam podršku, preko mojih tekstova ili mojih objava, kada pomisli da nije sama u tome, meni je to već pobeda.
Videla sam na tvom sajtu rečenicu Misli kritički o… sadržaju koji ti se plasira, mainstream medijima & pop kulturi. Da li misliš da je upravo to bermudski trougao u kom često nestaje samopouzdanje mladih?
Nisam do sada o tome tako razmišljala, ali zaista jeste tako kako si rekla. Baš baš jeste. Kada sam krenula da studiram medije, učila sam toliko toga o uticaju svih tih malih stvari na koje inače ne obraćamo pažnju. Na primer uticaj video spotova koji su često degradirajući za žene, koliko to zapravo utiče na devojčice i kako one vide sebe, kako će kasnije da vide sebe i kako žele sebe da predstavljaju svetu. I na putu do škole, deca su izložena raznim reklamama. Baš sam pisala o bilbordima koji reklamiraju kockarnice i koji su uglavnom seksistički. Prvo reklamiranje kockanja ne treba da gledaju deca koja su mlađa od 18 godina, a mislim da je i zakonom zabranjeno. Sa druge strane imamo seksističke opaske, ponovo nešto čemu ne treba da budu izloženi. I to sve utiče malo po malo na njih, nas, iako se čini da nije toliko važno zapravo jeste. To su sve neke stvari koje izgledaju nebitno, a imaju ogroman uticaj.
Još jedan primer toksičnosti su parasocijalne veze. To je način na koji se fanovi vežu za omiljene poznate ličnosti i posebno je izraženo u ovom digitalnom dobu zato što ranije, kada nije bilo društvenih mreža, ljudi nisu mogli u svakom trenutku da prate svoje omiljene javne ličnosti i da gledaju gde su, šta rade, već je bilo neko ređe pojavljivanje, uglavnom na televiziji. A sada, kada praktično mogu da se ne odvoje od njih, to može da stvara nezdravu, parasocijalnu vezu. I ponovo se vraćamo na medijsku pismenost i nedostatak iste, što je jedan od uzroka ove pojave. Veliki broj mladih ne zna da to nije tako kako oni zamišljaju i da ne treba da oponašaju javne ličnosti, pogotovo ako pokazuju neke nezdrave obrasce ponašanja, ako reklamiraju pušenje, alkohol, ako imaju degradirajuće tekstove pesama, muzičke spotove i slično. To nije nešto na šta treba da se ugledaju, ali oni ne znaju za to i nisu krivi jer im prosto niko nikad to nije rekao, da to nije u redu.
Ja te sa jedne strane vidim kao novinarku, a sa druge kao aktivistkinju. To su mi dve osobine koje bih ti subjektivno dodelila, a verujem da će se mnogi složiti. I mislim da je to savršen spoj i da nam treba više novinarki i novinara koji su ujedno aktivistkinje i aktivisti. Pa me zanima kako bi ti motivisala mlade da se s jedne strane školuju u tom pravcu, s obzirom da znamo u kakvom su stanju novinarstvo i cela medijska scena? I kako bi ih motivisala da postanu društveno aktivni i odgovorni, da na neki način učestvuju u poboljšavanju života u svojim zajednicama?
Prvo treba da nauče šta je novinarstvo jer nisam ni ja znala šta je na početku. Mislila sam, dok sam gledala ove tabloidne tekstove, da je to to, da je to novinarstvo. Zapravo i dalje ima ovog normalnog, istraživačkog novinarstva, samo se o njemu toliko ne čuje i nije toliko zastupljeno.
Sa druge strane, ne moraju samo kroz novinarstvo da se bave tim stvarima, ima milion drugih načina, to može biti bilo koji oblik medijskog bavljenja. Na mom fakultetu sam se možda i najmanje bavila novinarstvom, pričali smo o medijima inače i naučila sam mnogo stvari koje se trudim na prenesem, naučim i verbalizujem drugima. To može biti samo ovako kroz društvene mreže. Ja uvek kažem kako nije bitno koliko imamo pratilaca, ako pričamo o nekoj važnoj temi i ako to može da utiče na bar jednu osobu. Svi danas imamo te neke male platforme koje možemo da koristimo kako bismo napravili neku pozitivnu promenu, da objavljujemo nešto što mislimo da je važno za nas ili za okolinu i onda odatle kreće to kako da motivišemo mlade.
Treba da sagledamo i postanemo svesni koliko mi zapravo imamo značajan uticaj na sve ono što se dešava oko nas. To je nešto što ja isto nekad nisam shvatala, da zapravo ja mogu da napravim promenu i da moramo svi da se uključimo. Neophodna je zajednička akcija i solidarnost.
Pošto skoro sve vreme pričamo o sadržaju, koji je omiljeni sadržaj koji konzumiraš?
Trenutno mi nije ništa posebno u fokusu, ali pre nego što sam pokrenula moju stranicu dosta sam pratila Džamilu Džamil, koja je iz Velike Britanije i sad živi u SAD. Ona ima jako pozitivan uticaj na devojčice, a često se bavi upravo uticajem pop kulture i kritikuje javne ličnosti koje objavljuju sadržaj koji može biti potencijalno štetan za one koji ga konzumiraju.
I za kraj šta, po tvom mišljenju, treba da se promeni u odnosu prema mladima?
Uvek nas uče da stariji znaju bolje od nas i da ako nam kažu da nešto ne možemo, mi stvarno poverujemo da ne možemo. Mislim da to potencijalno može da ugrozi brojne karijere mladih, a da toga nismo ni svesni. Mislim da je to prvo odakle treba da krenemo u odnosu prema mladima. Da se vratim na priču sa početka, kako nikad nisam dobila odgovor na brojne konkurse i pozive. Nije mi bilo svejedno, mislila sam oni bolje znaju, ja nisam dobra u ovome i to je to. Često je mišljenje da mladi ne znaju, da su previše lenji i nezainteresovani, a to ne mora biti slučaj. Treba da slušamo sebe i prestanemo da se oslanjamo toliko na ono šta drugi kažu, nebitno koliko su stariji od nas.
